Konačno Putovanje
Sve nas, ma kako da smo živeli - čeka isto poslednje putovanje. Koliko smo i da li smo u opšte spremni?
...
Dogma, religija uslovljava ljude da se plaše svoje "konačnosti". Međutim, svest o životu, kao samo jednom u nepreglednom nizu, uklanja dobar deo (ako ne i potpuno) tog straha i daje slobodu da živimo i razvijamo se rasterećeni.
Drevno Znanje nas podučava da smo živeli nebrojeno puta, ali i da ćemo živeti još verovatno isto toliko. Dela koja smo učinili u prošlim dolascima određuju okolnosti u ovom i budućim. Određene pouke smo imali da savladamo, pa su i one uticale na okolnosti naših dolazaka. Međutim, vezanost i strast - najviše određuju naše Sudbine.
Suštinska Sloboda, ona koju nije moguće postići dokle god obitavamo u opipljivim ravnima, ali kojoj težimo, je jedna od najvažnijih pouka koju razvijajuće biće mora da savlada. Sloboda od svega, pa i sopstvenih dela.
Sloboda od sopstvenih dela sa sobom nosi svest o uzrocima i posledicama ili - svest o posledicama koje proizilaze iz svakog našeg učinjenog dela, izgovorene reči, ali i promišljene misli. Onaj ko gospodari svojim delima, rečima i mislima - položio je ispit.
Čvrsta kontrola kao način slobode od pomenutog nije ono čemu treba težiti, već razumevanje i oslobađanje od potreba ili vezanosti.
Kao materijalna bića, skloni smo da mnogo toga poistovećujemo. Određene delatnosti, okolnosti, ljude... sa našim osećanjima i još važnije - sa načinom kako osećanja, koja nam nedostaju, da upotpunimo.
Jedna od osnovnih nesloboda je "unutrašnja šupljina", unutrašnja neispunjenost, koja stvara zavisnost od nekog osećanja, koje nismo ispunili i sebi dali. Vezanost za strast se ogleda upravo tu, jer težimo da u strasti, birajući "spoljašnji put", tu šupljinu ispunimo... A to je put koji nas vraća na početak, jer nauk nismo savladali. Put je isključivo "unutrašnji".
...
U životima mnogih (velike većine), zbog filozofije da je život "samo jedan" - ljudi rade, govore i misle tako da ostaju vezani za ovaj svet. Stvaranjem sidra u ovom svetu, vezanošću za njega, čine da se ovom svetu vraćaju iznova i iznova.
Takođe, mnogi imaju na umu samo to jedno, kratkotrajno pojavljivanje na ovoj ravni. Nemaju svest o drugim i višim ravnima, pa samim tim - ni svest o razvoju kao "Putu Duše".
Najvažnije, vezanošću (fokusom) na materijalni svet i sve što on sadrži - ljudi su vezani za život, zaboravljajući da ih sve čeka još jedno, poslednje putovanje, zvano smrt.
Priprema za smrt i za trenutak napuštanja ovog sveta je za Posvećenika najvažnija priprema i on joj pridaje najviše pažnje i značaja, jer razume da sve vezanosti teže - da se "razvežu", sve strasti - da se smire, sve nesvesne krajnosti koje nas "bacaju kroz život" - teže da se pomire.
Prava, konačna Sloboda je sloboda od života i smrti. Sloboda da smo svakog trenutka spremni da "svedemo račune", ali i da nastavimo da te račune stvaramo, jer računi su ništa drugo do Sudbina, a pravljenje računa su naša dela, reči i misli.
Priprema za smrt, ne treba da postane kult smrti ili opsednutost na bilo koji način, već sloboda od strasti, jer dela, reči i misli iz strasti - stvaraju okolnosti da se sa tim strastima pomirimo, ali kroz neprijatna iskustva - klatno strasti. Nauk koji treba da savladamo se zove: "Otpuštanje strasti", a da li će je neko savladati brže ili sporije, lakše ili teže - savršeno je nebitno. Nauk mora biti savladan.
...
Priprema za smrt se ogleda u svesnom i budnom življenju. U delima iz svrhe, u rečima iz razumevanja i u mislima iz Ljubavi.
Sve što sagradimo, napravimo, stvorimo, otkrijemo... Sve to ostaje iza nas na poslednjem putovanju. Međutim, nešto ipak nosimo sa sobom. Sa jedne strane, nosimo vezanost (za osećanja, dešavanja, ishode, okolnosti, ljude...) i strast (za istim). To su lanci i okovi Duše. Sa druge strane, nosimo ono što smo dali drugima, pružili. Kroz dela, reči i misli. To su Krila Duše.
Gde i kakva će naše sledeće otelotvorenje biti - zavisi od te dve strane. Dok ih ne "pomirimo" - rađaćemo se.
...
Do tad - putovanje se nastavlja.
