Vinkla

Zašto su neki "regularni", a neki nisu? Kako to da su često "neregularni" regularniji od "regularnih"? I šta u opšte znači ta toliko forsirana priča "regularnosti"?

...

Poreklom iz latinskog jezika, reč "regularno" se odnosi na nešto pravilno, po propisu i normama (pravosnažno), uređeno, uredno, valjano, legitimno, validno... Jednom rečju - ispravno.

Šta je to ispravno i zašto?

Ispravnost se može odnositi na toliko toga: izgled (odeća, obuća, oprema, higijena), ponašanje (način govora, način ophođenja, reagovanje na druge, gestovi i pokreti lica i tela), filozofija (misli, stavovi, razmišljanja, izbori), rad (način, pristup, planiranje) i tako dalje.

Ako je sve gore navedeno samo jedan deo ispravnosti, ili polu-istina - koliko je obiman odgovor na pitanje: "Šta je ispravno(st)?"

Jedinu potvrdu ispravnosti možemo dobiti unutrašnjim osećajem i to je jedino mesto gde ćemo je i tražiti. Ko god da drugom daje tu potvrdu, ulazi u začarani krug "ja tebi - ti meni". Začarani krug, dualnog njihanja klatna. To je karta samo za dalje bivstvovanje u dualnim svetovima.

Kao što je lako uvideti grešku kod drugih, lako je i posmatrati ispravnost tuđih dela i reči. Međutim, to je samo jedna krajnost, jedna oscilacija klatna, u jednu stranu. Druga oscilacija bi bila da pogledamo i svoja dela i reči jednako kritično. Razumevanjem i drugih i sebe - tek tako i tek tad možemo da se oslobodimo vezanosti za krajnosti između kojih se u nesvesnim ponašanjima i izborima još uvek krećemo.

...

Koliko je ispravno bilo kome reći da je ispravan ili neispravan, ako ne možemo biti sigurni ni u sopstvenu ispravnost? Ko nam može dati tu "potvrdu ispravnosti", na osnovu koje mi gradimo sliku o ispravnosti ličnog puta? Da li iko sme to dati, jer onda nije ništa dalje odmakao od materijalnog sveta?

Niko nam ne može dati "atest regularnosti", kao što je licemerno dati je samom sebi. Jedina prava ispravnost dolazi ili proizilazi iz ispravnosti posledica kojima su naša dela uzrok. Niko nije ispravniji ili neispravniji. Sve to je samo ugao posmatranja, a ugao često ume da "zanosi" u korist jedne strane (baš te koja tumači ispravnost).

Ukoliko "tapšanje po ramenu" shvatimo dualno, kao što mu je i jeste priroda, dokle god budemo boravili na ovoj i ovakvim ravnima - i to "tapšanje" je samo polu-istina, pa neka je i iskreno i "od srca". I to je samo ugao posmatranja jedne osobe, iz svojih očiju, iz svojih uverenja i ubeđenja.

...

Od Ispravnosti se još više udaljavamo dajući jedni drugima zvučne i laskave titule, funkcije i zvanja. Međutim, osim laskavih i zavodljivih titula, postoje i one koje su suštinski predaleko od bilo kakvog (pozitivnog) smisla, kao što su Veliki Glavnokomandujući, ili Veliki Ispitivač.

Koliko ljudi je stradalo u pogromu koji je religijski centar moći organizovao, šaljući svoje "Velike Ispitivače"? Koliko ljudi je završilo na vatrama strasti religijskih centara moći da bi se moć u njihovim rukama zadržala? Koliko je onda ispravno dozvoliti bilo kome da nas oslovljava i poistovećuje sa tim osobama u prošlosti, koje su bile odgovorne za bol, patnju i smrt mnogih?

Zapitajmo se, ono što je zvanično ispravno - stvarno Ispravno? Koliko bilo ko ima prava da sudi o bilo čijoj ispravnosti, osim sopstvenoj?