Dom Duše
Postoji jedno mesto, koje se ne nalazi na ovoj opipljivoj ravni. Mesto, koje je naš pravi i jedini Dom. Ovom Domu se često vraćamo, da bismo se ponovo otisnuli u putovanje zvano život.
Za skoro besmrtnu Dušu, smrtni život nije prirodno stanje. Međutim, kao što ni obrazu šamar nije prirodno već otrežnjujuće stanje, tako je i Duši smrtni život jedan vrlo kratak šamar ili - jedan kratak nauk.
Okreni i drugi obraz - prihvati i nauči da ne bi morao ponovo da dolaziš na istu proveru znanja.
...
“Život je samo jedan”, posle života ide večiti zagrobni život (raj ili pakao, u zavisnosti od zasluga), “posle ovog života nema ničeg”... Dogma, kao i svaka druga. Religija, kao i svaka druga.
Večno, Beskonačno, Beskrajno i Nestvoreno, ono što su Drevni Hermetičari nazivali SVE, nije stvorilo celokupnu Vasionu samo da bi živeli sad i nikad više. SVE nije stvorilo sve, tako da nisu ista pravila za sva bića, jer neka voli više, a neka manje, pa im je zbog toga i sudbina drugačija. ... a opet, stvorilo nas je po sopstvenoj slici.
Kako god da imenujemo SVE - Bog, Jahve, Jehova, Alah, Brama ili Perun, SVE je u svojoj suštini Svemoguća Mudrost, Najuzvišenija Inteligencija i Neiscrpna Ljubav. Pomisliti da bi SVE u svojim Beskonačnim Kvalitetima moglo da ima bilo koju ljudsku osobinu (pozitivnu ili negativnu) - je ništa drugo do da se SVE spusti na ravan uma onog ko ga imenuje i daje mu opis. Svako imenovanje ili davanje opisa bi SVE unizilo, a samog teologa bi taj put odveo u stranputicu lažnog osećaja veličine, jer je uspeo da ostvari neostvarivo i objasni nepojmljivo.
...
Drevna Mudrost podučava da mi nismo naše telo. Telo je vozilo, koje se menja. Menjaju se vozila, ali i okolnosti za nova vozila. Buduće okolnosti, koje smo prethodno postavili svojim delima.
Svest o telu kao vozilu, razvejava koprenu zablude kako je “život samo jedan”. Dogmu, koja stvara strah, paniku, očaj... Lance, koji nas drže da ne pogledamo u Visine i stremimo im. Strah od strašnog suda, strah da ćemo biti odbijeni ili uskraćeni Božije Ljubavi. Da li bi Roditelj, ispunjen Beskonačnom i Nepresušnom Ljubavlju mogao da tu istu Ljubav uskrati svom detetu ako je reklo “neću” ili prihvatilo filozofiju organizovane mase?
Međutim, telo nije puko vozilo, telo je više od toga. Telo je - Hram, Hram naše Duše. Kad vozilo nazovemo pravim imenom, mnoge sudbine su trenutno osvetljene spoznajom. Ko se prema svom Hramu odnosi sa poštovanjem - Duši daje udobni smeštaj. Ko o svom Hramu ne brine - ne neguje ni svoju Dušu. Međutim, kome svoj Hram postane opsesija - od Hrama stvara Religiju i zanemaruje svoju Dušu. Jer, suština Hrama je da bude čist, skladan i ugodan Duši.
Duša dolazi i odlazi. Menja svoj Hram. Menja gde će taj Hram biti, kakav i koju će Sudbinu imati. Duša će tražiti prikladan Hram iskustvima koje želi da proživi. To je svrha Duše, da proživi, spozna i nauči. Da se razvija i unapređuje.
Duša voli Svetlost. Voli Ljubav i Toplinu. Voli Mir i Ravnotežu i uvek im stremi, pa makar i na štetu trenutnom Hramu, jer - “kako gore - tako dole”. Kako se naš Hram ponašao prema drugom Hramu, tako će se i neka druga Duša odnositi prema našem Hramu. Svidelo se to nama ili ne - ravnoteža mora biti ostvarena.
Međutim, mi nismo samo naša Duša. Čim je "imamo", ne možemo i "biti". Pa, ako je Duša ruka, a telo jaka i čvrsta (građevinska) rukavica - šta je to što pokreće ruku? Šta smo to mi u suštini, to što je “po obličju Boga”?
Duh. Beskrajno mali deo, Beskonačno Velikog SVEGA.
...
O Duši i možemo reći reč ili dve, ali o Duhu... vrlo teško. Možda zato što ne treba. To je van domašaja našeg ovozemaljskog poimanja. Ukoliko je SVE u svojoj suštini Večno i Beskonačno, a Duh fraktal SVEGA - smrtni, konačni i vrlo materijalni Um ga (Duh) ne može pojmiti.
Kao i na ovoj ravni, gde ćemo gradeći svoje Veliko Delo potrošiti nebrojeno mnogo pari rukavica, tako će i naša Duša morati da naseli nebrojeno mnogo Hramova, sve dok se njeno hodočašće ne privede kraju. Dolaziće i odlaziće. Biće u kraćoj poseti ili će se zadržati malo duže.
Nakon svake pouke i iskustva, Duša se vraća kući, svom Domu. Da slegne utiske, porazmisli, načini neke nove izbore ili jednostavno da se što pre otisne u novo putovanje, u nove izazove. Taj kratak predah, biće gde drugde ako ne sa Učiteljem, sa Roditeljem, sa SVIME.
Dok je Duša još mlada, ona juri bezglavo, isprobava svetove i šta sve nude u svojoj Lepoti, Snazi i Mudrosti. Međutim, kad Duša uspori i postane malo razboritija, počinje da oseća zov, čežnju za Domom.
Blagosloveni su oni koji su videli na kratko Dom Duše i vratili se da nas o tome izveste, jer njihove reči nam prenose istu poruku, Dom je upravo ta Svemoguća Mudrost, Najuzvišenija Inteligencija i Neiscrpna Ljubav.
Pa, zašto se onda bojimo da se vratimo tako divnom Domu, osim ako ne možemo da, zbog sopstvene sramote, svog Učitelja pogledamo u oči, jer smo zaboravili na svoj nauk i zadatke i odali se porocima zvanim bogatstvo, slava i moć?
Neće nama naš Roditelj da sudi, za nas ima samo Ljubav i Razumevanje, ali ćemo suditi sami sebi. Najstrašniji je sud naše Savesti. To je taj Strašni Sud, jer Savest je Pravična. Nepotkupljiva sjajnim zlatom, laskavim umiljavanjem ili prekasnom poniznošću. Savest je Ogledalo na ulaznim Vratima (Doma Duše).
I neizbežno je, kad se bude srebrna nit prekinula, nećemo čuti ni jutarnje glasanje petlova, ni osetiti topli i vlažni vetar na svojoj koži, već ćemo prvo ugledati sopstveni odraz. Ružniji ili lepši.
Setićemo se svih nepravdi koje smo načinili i ostavili neispravljenim. Setićemo se svih nepravdi koje su nama počinjene i koje nismo oprostili. Setićemo se svega što smo počinili u strasti i gde je strast nama gospodarila. Setićemo se... svega.
SVE je SVE i oprostiće nam. To nije pitanje, ali je pitanje da li ćemo oprostiti sami sebi? Jer... Savest je ćudljiva, ume da strpljivo ćuti i da ne progovara, osim ako je pomno ne slušamo... a pamti, svaku i najmanju sitnicu. Sami ćemo sebi biti najstrašniji Sudci, baš onoliko koliko smo od toga bežali “za života”.
Nije li onda pravo vreme da odmah, danas - sad, makar samo jednu svoju grešku ispravimo, jednu tuđu oprostimo, makar jednu svoju strast umirimo? Jer... gde je sloboda, ako postoji vezanost za naša loša dela, loša dela drugih ili loša dela kojima stremimo? ... a vezani smo baš za to. Uvidećemo sopstvenu vezanost tek kad budemo pogledali u ogledalo, jedino što kad u to ogledalo budemo pogledali - neće biti nazad.
